*JEL TI SAD JASNO KOLIKO SI SRETNA, A ŽEDNA SI PORED BUNARA*

Moje ime je Ana Leko i ja sam od danas prestala biti kći.
Samo što ja nisam Ana.
Ali tako su me prozvali lihvarske sluge. 
Ana je prestala biti kćer.
Ana je prestala imati dom.
Ani su sa ruku skinuli zarđalo gvožđe.

Samo,
To nisam ja.
Moje ime nije Ana. Ni Lana.
Ana je samo greška birokracije.
Da li mi je lakše.
Nije.

Moje ime je Tena Leko i ja nisam više ničija kćer. Ničija unuka. Ničija sestrična.
Moja adresa nije moja, moja kuća nije moja, moj čokot nije moj.
Lihvari su uzeli sve.
A mi smo sve davali.
U ime ideala.

Moje ime je Tena Leko i ja sam danas plakala uz zaustavljenu lokomotivu.
Ja danas nisam više znala biti jaka.
Tlak je bio nizak i niska je bila razina
Moje tolerancije na život.
Danas nisam bila ja. Bila sam Ana.

Moje ime je Tena Leko i moja mama je umrla prije četiri godine.
Moja baka je umrla prije šesnaest mjeseci.
Moj tata je umro prije pišljivih devet.
Danas sam sve to dobila napismeno.
I danas je počelo vrijediti.

Baš danas.

Jer danas je moje ime Tena Leko i ja sam majka.
Majka koja je mirisala krv svog djeteta u podne.
Tu slatkasto opojnu tekućinu koja paralizira noge i ruke i srce.
Od koje postaješ robot.
Ta krv nikad prolivena, osim jednom iz pete na njegov treći dan života.

Moje ime je Tena Leko i ja sam majka djeteta čiju krv nosim na majici i
Majka djeteta čiju krv hranim svojom pupkovinom.
Našom pupkovinom.

Ja sam danas tako mnogo. I tako mnogo nisam.
Puno toga sam postala
I puno toga prestala
Biti.
Ali jesam. Još uvijek jesam.
I plakala sam uz tu lokomotivu jer sam sretna
Jer sam i dalje majka.
I jer sam tužna jer više nisam kćer.

Ja sam danas novi poredak.
Ništa, ništa nije bitnije od nastaviti biti majkom.
I gledati ga kako diše. Smireno.
Nevino.
I osjetit ga kako udara po stjenkama moga stomaka.
Snažno
I nježno.

Ja sam danas shvatila što su govorili u onom podrumu devedeset i neke.
„Samo su djeca bitna.“
Sada napokon razumijem.
Jer ja sam danas Tena Leko, ja sam prije svega majka.
Najsretnija majka.