*PONEKAD TI JEDAN OBIČAN PAUK U KUPAONICI DA ZNAK*

Neki dan sam ugledala pauka u kupaonici. 

Nisam vrisnula.
Nisam ni oduševljena bila.
Zato sam odmah potražila spas odraslih.
Znaš ono,
da oni pokupe pauka i kojim slučajem budu krivi za slomljenu nogu, jer pauke se ne ubija, ni one mega tanašne,
ni one debele,
ni one dlakave,
nikoje.

„Trudi se ne nanijeti bol ni jednom živom biću“, treća je zapovijed moje osobne religije zasnovane na vlastitom žrtvovanju. Iznova i opet.

Jednim okom sam ga pratila, drugim sam tražila odrasle.
Odrasle.
U kući smo pas, ja i beba.
Ja sam odrasla.
Odrasli, oni moji odrasli,
srasli su sa zemljom ili oblacima. Umrli.
Neki odrasli su srasli sa zrakom, postajući toliko prozirni od neživljenja.

Ja sam bila odrasla.
Ja sam trebala opasati wc papir oko struka i krenuti u akciju izbacivanja pauka.
Lomiti noge nenalakiranim prstima.
Užas me prošao. I smiraj.

Ja ću biti ta koja otklanja strahove.
Koja spašava noge i uplašena srceta.
Ja ću biti ta dobrostiva junakinja koja kroti čudovišta iz ormara.
Ja ću biti odrasla.
Ja sam odrasla.
Ima li to ikakvog smisla?

Kasno sam shvatila tko su junaci djetinjstva.
Ne, nisu to crtani i opisani likovi. Ni oni animirani. Odglumljeni.
Junaci djetinjstva nisu nosili plašteve,
Već pregače.
Nisu letjeli, već su voljeli.
Nisu imali superaute i pištolje,
već usisavače i papire.

Moji junaci su otišli.
Ja sam odrasla.
Ima to itekako smisla.

------------------------------------------------------------------------------
*KOLAŽ SLIKA KAO JEDNOSTAVNA RAČUNICA ŽIVOTA: jadijete i mojamama. jamama i mojedijete.*